Nišlijka Dragana Moles, osim što je operska diva, bavi se gladijatorstvom, ali i humanitarnim radom. U Italiju je otišla pre petnaestak godina, ali posebno potencira na tome da je Nišlijka.
Uvek kada dođe u svoj grad organizuje neku akciju. Od organizovanja humaniranih koncerata, edukacije za najmlađe, a nije joj strano ni da zasuče rukave, počisti stan i nabavi elementarne potrebštine onima kojima je to najpotrebnije.
O situaciji i tome kako se danas živi u Italiji sa korona virusom, o njenom humanitarnom angažmanu u našoj zemlji, radu i koliko se to sve ovde ceni, stanju u kulturi i društvu u Srbiji, gladijatorstvu i sponi sa operom, školstvu, uticaju medija na mlade, pre nešto više od mesec dana smo razgovarali sa njom.
Dragana Moles kaže da je aktuelna situacija sa koronavirusom u Italiji značajno uticala na njeno angažovanje.
“Situacija u Italiji je veoma teška. Sve je zamrlo. Mnogo je strože nego u Srbiji. Nigde ne možete bez “green pass”-a. Ni u kafić, restoran, autobus, voz… Sada je sve mnogo redukovano zbog čega nisam imala ni jedan koncert, evo već dve godine”.
S obzirom da nije u stalnom radnom odnosu u nekoj od institucija kulture, pošto je slobodan umetnik i ne može računa na stalne prihode, suprug koji je profesor u Italiji više pomaže finansijski ali kako nam je rekla, kada je muzika u pitanju uvek ima posla.
“Držim časove preko interneta učenicima širom sveta. Radila sam sa mladima iz Australije, SAD-a, sa ćerkom i njenim drugaricama i uživam u tome”.
Kada je reč o gladijatorstvu, kaže da “operska pevačica nije postala gladijator”, već da je to bila čitavog života, od ranog detinjstva.
“Kada traje svakodnevna borba za opstanak, nije teško biti gladijator”, kaže ona, dodajući da je kroz život gladijatorstvo došlo samo po sebi i da joj se više sviđa nego npr. heklanje.
Gladijatorstvo – između sporta i teatra
Govoreći o gladijatorstvu kojim se bavi, kaže da je reč o nečemu između sporta i teatra, da zahteva mnogo snage i energije, zbog težine štitova i opreme.
“Koristite i prave gvozdene mačeve koji traže maksimalnu energiju. Neko ko je dosta fizički jak može da izdrži minut, do minut i po. Jednostavno, to je sport koji traži najviše energije ali i podiže adrenalin i svako ko je sportskog i ratničkog duha ima to u sebi, uživa u tome”.
Pojasnila je da se u ovom sportu ne radi o neprijateljima koji stoje jedan naspram drugog pokušavajući da se međusobno povrede, već naprotiv, da se radi o partnerima koji se međusobno doživljavaju kao braća po oružju.
“Svaki ratnik mora da nauči da zaustavi svoj mač u svakom trenutku kako ne bi povredio svog suparnika, a da to pritom izgleda uverlljivo, jer to je ono što je lepo, teatar koji publici daje fantastičan doživljaj. Kroz gladijatorstvo doživljavamo istoriju”.
Za nju je gladijatorstvo i njena druga misija, jer na taj način želi da prenese i pomogne mladima da preko istorije shvate da je danas život mnogo lakši i lepši, da cene ono što imaju, kao i da može da im pomogne u mnogim neugodnim situacijama.
“Sve to ushićuje ali budi i razmišljanja, naročito kod devojčica. Pokazujem im na taj način da mišići nisu najvažniji, već odlučnost, posebno ako se sretnu sa nekim agresivnim ljudima”.
Govoreći o pravilima, ona su veoma precizna, jasna i striktna.
“Pravila su podeljena na zaštinička i napadačka, što znači da svaka kategorija ima način oblačenja u odnosu na način borbe”.
Pojašnjava da je jedno od pravila da se uvek bori „težak“ protiv „lakog“, kako bi do izražaja mogle da dođu sposobnosti i jednog i drugog borca.
Ne okrećem glavu kada vidim probleme drugih
Za sebe kaže da je socijalno biće i smatra da ne radi ništa specijalno, što ne bi svako uradio.
“Ne mogu da okrenem glavu kad vidim da je neko u teškoj situaciji. Trenutno pomažem trudnici da reši velike probleme koje ima, takođe jednoj devojci sa invaliditetom, kao i jednoj majci sa nekoliko deteta. Ima ljudi koji žive u užasnim okolnostima. Nije mi teško da počistim kuću, sakupim hranu za one koji ni to ne mogu da priušte. Ima mnogo onih koji nemaju ništa, koji su nam u vidnom polju, a mnogi okreću glavu od tih ljudi. Šta će na primer mojoj ćerci tri para naočara. Sa tim novcem mogu da kupim osobi sa invaliditetom najosnovnija sredstva za život”, kaže ona.
Poručuje da pomoć ne košta mnogo ni vremena a ni finansija i da svako od nas može da pomogne nekom kome ta pomoć mnogo znači.
“Kada bi nam to postala navika svima bi bilo bolje. I ja sam bila u teškim situacijama i znam šta znači očajanje, čega nažalost ima mnogo u našem narodu”.
Govoreći o operi i sistemu vrednosti, kada je kultura u Srbiji pa i u Nišu u pitanju, ističe da operu niko ne bi voleo da u njoj nema vrednosti ali da je opera i kultura na niskim granama u Srbiji.
“Opera je u stvari moja prva misija. Da bi nešto zavoleo moraš o tome nešto da znaš, da slušaš. Opera postoji više od 400 godina. Ja se trudim i borim za svako dete, čoveka, koji za to pokaže bilo kakvo interesovanje”.
Smatra da mora da postoji strategija da bi se opera zavolela, dodajući da u zemljama u kojima je itekako popularna, poput Nemačke, Švajcarske ili Austrije, država izdvaja mnogo, jer prepoznaje važnost kulture u razvijenom društvu.
“Iako se sredstva ne vraćaju odmah, odnosno nema brze, momentalne zarade, države itekako imaju benefite od kulture i za to mi ovde u Srbiji moramo da se borimo”, kaže uz ocenu da srpska publika voli ono što joj se prezentuje.
“Nepažnja države za ovih 30 godina, koja je posebno drastična u poslednje vreme, možda me je naterala da malo i dignem ruke od svega, jer institucije nisu prepoznale sav moj uloženi trud. Naročito oko obeležavanja 1700. godina Milanskog edikta, kada sam od 2007. do 2012. godine više uradila za “Konstantina” i Nišlije nego sve institucije zajedno. To je jedna stvar koju želim da zaboravim”, ocenjuje Moles.
Opet, sa druge strane, smatra da je dala svoj doprinos namenjen mladima, odraslima, istoriji umetnosti, humanitarnom radu, ističući da je svako odgovoran za ono što radi.
Za sebe ističe da je njen problem i to što nikad nije bila u ovdašnjim institucijama, da je sve pokušavala sama, za čim ne žali, a u prilog tome navodi i osnivanje “Asocijacije prijatelja muzike” koja je od 2007. godine uradila mnogo za muziku ali i kada reč o organizaciji kulturnih i humanitarnih događaja i povezivanja Niša sa svetom.
“Bilo je različitih događaja u Aziji, Evropi, SAD ali to je ovde ostalo nezapaženo jer nisam deo institucija”.
“Možda me zato mnogi i ne razumeju, jer ništa nisam tražila za svoj rad, pa je mnogima to možda bilo i sumnjivo, da imam neki tajni interes. Ili su me neozbiljno shvatali zbog toga što ja ne koštam, a moj rad može itekako da košta, a može da košta i nula dinara. Mnoga deca su počela da studiraju i da se bave muzikom zahvaljujući aktivnostima koje sam organizovala”.
Ne spori da je situacija u Srbiji teška i da nema sredstava ni za važnije oblasti od kulture ali smatra da svi kulturni radnici treba da iskoriste svoje veze i pomognu u tom smislu.
Kada je reč o školstvu i kulturi, kao dvema veoma važnim oblastima za celokupni napredak društva, Moles ističe da bi učiteljima, nastavnicima i vaspitačima dala ogromne plate ali i da bi ih, kako ističe, “testirala”, da vidi da li je svakome misija obrazovanje dece ili se radi isključivo o novcu.
“Od njih zavise generacije koje dolaze. Poznajem vaspitače koji to rade ali ima i onih koji odlaze samo po platu i kvare mnoge generacije, i to je suština”, smatra Moles.
Mediji su krivi za mnoge probleme
Govoreći o uticaju medija, posebno apostrofira televizije i njihov uticaj na sve generacije, a naročito mlade.
“Tamo je neka mala korida. Sve je više agresivnih i neprimerenih sadržaja, što privlači pažnju i prenosi se kao model ponašanja i na gledaoce. Deca to upijaju, oponašaju, jer nemaju filtere koje imaju odrasli i to je veliki problem za mlade”, ističe Moles.
Sa druge strane, u novinama, na naslovnim stranama, nema priča o tome koji je npr. profesor osvojio nagradu, već “ko je koga silovao, ubio, sve najodvratnije stvari”, što, kako ocenjuje, uz rijaliti koji se gleda, budi sve najgore u ljudima.
“Zbog čega da gubim vreme na televizijama. Ima kolega koji kritikuju ali ništa ne preduzimaju. Smanjila sam pojavljivanje iz ličnih razloga, jer želim da sam korisna”, ocenjuje.
Zaključuje da mnogi zaposleni u medijima ne shvataju kolika je njihova odgovornost i svest o tome kolika je šteta već napravljena emitovanjem takvih sadržaja koji su, blago rečeno, užasni.
Ne možemo samo da kritikujemo i sedimo
Govoreći o stanju u društvu, odsustvu empatije i inicijative, kaže da je nažalost velika većina neosetljiva i bezdušna ali i da ima ljudi koji u ovom blatu uspevaju da čine dobre stvari.
“Srbin je navikao samo da pljuje i nalazi mane ali ima ljudi koji i dalje drže do svoje reči i trude se da daju doprinos društvu, iako je to veoma teško”.
Ocenjuje i da nemamo izbora i da ne možemo samo da čekamo već moramo da preduzmemo nešto, poput organizovanja humanitarnih akcija, čime se i ona bavi i napominje da život čine “male stvari”.
“Ne možemo da čekamo da prođe kriza. Ako nemamo novac za nov auto, imamo stari, pa bar možemo da ga operemo da bude čist. Tako će nam svakako biti prijatnije”, pojašnjava Moles.
Moles navodi i da “pod suncem ima mesta za sve” ali i da svako treba da radi onako kako misli, na ličnu odgovornost.
“Ne može neko toliko da me povredi, koliko brzo ja mogu da mu oprostim”, zaključuje Dragana Moles.
