Tour de France 2026. godine trebalo je da bude još jedno poglavlje velikog rivalstva Tadeja Pogačara i Jonasa Vingegora. Trasa je nudila sve što takav duel traži: Pirineje, Alpe, hronometar, dva dana na Alpe d’Huezu i završnicu u Parizu. Ali kada je trka završena, utisak je bio mnogo jednostavniji. Ovo nije bio Tour koji je Pogačar samo osvojio. Ovo je bio Tour koji je gotovo potpuno prisvojio.
Slovenac je završio trku u žutoj majici, sa vremenom 73 sata, 56 minuta i 26 sekundi. Remko Evenepul bio je drugi sa šest minuta i 26 sekundi zaostatka, dok je Isak del Toro završio treći, devet minuta i 42 sekunde iza svog timskog lidera. Time je Pogačar osvojio peti Tour de France i izjednačio se sa najvećim imenima istorije trke: Žakom Anketilom, Edijem Merksom, Bernarom Inoom i Migelom Indurainom.
Pogačar nije do titule došao čekanjem, kalkulisanjem i čuvanjem prednosti. Dobio je pet etapa, napadao u trenucima u kojima je već imao kontrolu i pretvorio planinske dane u prostor u kome se ostatak trke borio za ono što mu ostane.
Tour koji je prelomljen već u prvoj nedelji
Ovogodišnje izdanje počelo je u Barseloni, ekipnim hronometrom koji je odmah dao prve razlike. Visma je otvorila trku pobedom i Vingegor je prvi obukao žutu majicu, ali taj početni kadar nije dugo trajao. Pogačar je već na trećoj etapi ka Les Anglesu preuzeo lidersku poziciju, zatim je nakratko izgubio od Torštajna Trena, ali je na šestoj etapi ponovo obukao žuto i tada zaista prelomio trku, pa su i mnogi na kladionicama mogli da odahnu.
Tog dana, na putu od Poa do Gavarnie-Gèdrea, vozio se prvi veliki obračun visokih planina. Ispostaviće se, bio je to dan koji je promenio tok celog Toura. Pogačar je napao na Turmaleu, zatim nastavio sam još 43 kilometra i pobedio sa ogromnom razlikom. Vingegor je zaostao dva minuta i 38 sekundi, a ostatak kandidata za generalni plasman još više.
Takav napad u prvoj nedelji nije bio samo sportski potez, nego poruka. Pogačar nije želeo da upravlja trkom malim razlikama. Hteo je da je slomi što ranije, da rivali ne voze protiv njega iz pozicije nade, nego iz pozicije štete koju moraju da ograniče.
Vingegorova tragedija i promenjena hijerarhija
Najveći rival nije dočekao završnicu. Jonas Vingegor je na petnaestoj etapi ispao iz trke posle pada i povrede ključne kosti, prvi put u šest nastupa na Touru nije stigao do Pariza. Danac je prethodnih pet puta uvek bio na podijumu, uključujući pobede 2022. i 2023. godine, pa je njegovo povlačenje imalo težinu veću od jednog odustajanja.
Bez Vingegora, borba za prvo mesto izgubila je glavnu napetost, ali nije izgubila sve sportske priče. Evenepul je upravo na toj petnaestoj etapi do Plateau de Solaisona pobedio i preuzeo drugo mesto u generalnom plasmanu. Bio je to važan trenutak za Belgijanca: ne zato što je zapretio Pogačaru, već zato što je pokazao da može da bude najbliži onome ko trenutno deluje izvan domašaja.
Ipak, razlika između prvog i drugog mesta ostala je jasna. Evenepul je imao svoju veliku etapu i najbolji Tour u karijeri, ali Pogačar je bio mera trke. Kada bi ubrzao, drugi su birali da li će pokušati da ga prate i eksplodiraju ili da voze sopstveni ritam i sačuvaju ono što mogu.
Alpe d’Huez kao kruna dominacije
Organizatori su ove godine prvi put vezali dva završetka na Alpe d’Huezu, i taj dvostruki uspon trebalo je da bude mesto na kome se trka potpuno otvara. Umesto toga, postao je mesto na kome je Pogačar samo dodatno potvrdio ono što se već znalo, kao što su to znali i oni iskusniji na sportskom klađenju.
Na devetnaestoj etapi, od Gapa do Alpe d’Hueza, napao je trinaest kilometara pre vrha, uhvatio Ričarda Karapasa i Lenija Martineza, a zatim ih ostavio u poslednjem kilometru. To mu je bila peta etapna pobeda na ovom Touru i prva u karijeri na Alpe d’Huezu. Simbolički, teško je moglo bolje: šampion koji već ima žutu majicu osvaja uspon koji u istoriji Tura ima gotovo mitski status.
Dan kasnije, na poslednjoj planinskoj etapi, Karapas je dobio svoju nagradu. Ekvadorac je slavio na Alpe d’Huezu posle napadačkog dana i praktično potvrdio tačkastu majicu, koju je zatim osvojio u Parizu.
Del Toro, Seiksas i budućnost koja je već stigla
Jedna od najzanimljivijih priča ovog Toura bila je mladost u vrhu generalnog plasmana. Isak del Toro je završio treći, kao debitant i kao Pogačarov timski kolega. Za UAE je to bilo gotovo savršeno: ne samo da su dobili pobednika, nego su na podijum doveli i vozača koji bi u mnogim drugim timovima već bio apsolutni lider.
Del Toro je osvojio belu majicu za najboljeg mladog vozača i pokazao da njegova uloga nije samo pomoćnička. Naravno, dok je Pogačar u istom timu, hijerarhija je jasna. Ali treće mesto na prvom Touru ne izgleda kao slučajan rezultat, već kao najava budućnosti u kojoj će Meksikanac sve češće biti tema najvećih trka.
Odmah iza njega završio je Pol Seiksas, četvrti u generalnom plasmanu i najmlađi starter Toura u poslednjih 89 godina. Za francuski biciklizam, to je možda i najvažnija uteha ovog izdanja. Francuzi i dalje čekaju pobednika Toura, ali u Seiksasu imaju vozača koji nije samo dobra priča za domaću publiku, već realan kandidat za velike rezultate u godinama koje dolaze.
Zelena majica za Pedersena, tačkasta za Karapasa
Iza velike borbe za žutu majicu, ostale klasifikacije dale su ovom Touru dodatnu širinu. Mads Pedersen osvojio je zelenu majicu i tako kompletirao set bodovnih klasifikacija na sve tri velike trke. To nije mala stvar. U eri u kojoj sprinteri često zavise od savršenog voza, Pedersen je još jednom pokazao koliko vredi vozač koji može da preživi brda, skuplja poene na različitim terenima i ostane relevantan gotovo svakog dana.
Karapas je, sa druge strane, bio najbolji brdaš. Njegova tačkasta majica nije bila samo proizvod skupljanja bodova iz drugog plana, već rezultat stalne ofanzive i dve etapne pobede u završnici trke. On je vozio Tour kao čovek koji zna da više ne može do podijuma u generalnom plasmanu, ali može da ostavi snažan lični pečat. I uspeo je.
Na kraju je i poslednji dan u Parizu doneo spektakl. Matje van der Pul dobio je završnu etapu na Jelisejskim poljima, nakon dana u kome su Pogačar, Evenepul, Pedersen i drugi veliki vozači ponovo napali trku umesto da je samo ceremonijalno zatvore. Organizatori su zbog bezbednosti neutralisali vremena pre završnih krugova preko Monmartra, ali takmičarski naboj nije nestao.
Peti Tour i pitanje gde su granice
Pogačar je sada petostruki pobednik Tour de Francea. To je rečenica koja ga stavlja u isti red sa najvećima, ali način na koji je do nje došao možda je još važniji od samog broja. On ne osvaja Tour kao vozač koji samo čeka pravu etapu. Osvaja ga kao neko ko stalno želi da proširi prostor u kome može da napadne.
Zbog toga je ovaj Tour imao čudan odnos između dominacije i zanimljivosti. Borba za žutu majicu nije bila neizvesna do Pariza, naročito posle Vingegorovog odustajanja. Ali Pogačarova spremnost da napada, Karapasovi begovi, Evenepulov uspon do drugog mesta, Del Torov debi i Seiksasov francuski proboj dali su trci dovoljno slojeva da ne ostane samo priča o jednom čoveku.
Kada je trebalo napraviti razliku, Pogačar ju je napravio. Kada je mogao da čuva snagu, on je često birao da napadne. Kada je Alpe d’Huez čekao kao potencijalna opasnost, pretvorio ga je u svoju pozornicu.
Tour de France 2026. zato ostaje zapamćen kao izdanje u kome je rivalstvo koje smo čekali nestalo pre kraja, ali su dominacija i rezultati koje smo dobili bili toliko snažni da su postali glavna priča. Pogačar više nije samo najbolji vozač svoje generacije. Posle petog Toura, on je postao pitanje za istoriju: koliko još može da osvoji, i koliko daleko može da pomeri granice trke koju već sada vozi kao da pripada njemu.
