U poslednje vreme svedoci smo sveprisutnijeg trenda ekspanzije, plasiranja i popularizacije pozitivnog načina razmišljanja i prenaglašavanja potencijalne moći i vrednosti pozitivnih misli.
Mediji, društvene mreže i knjige u velikoj meri ističu snagu pozitivnog promišljanja. Pristup stalno i jedino pozitivno je opšteprisutan, ponavlja se kroz savete, tekstove u časopisima, literature samopomoći dovodeći do apsurda sam optimizam i pozitivno razmišljanje. Međutim, da li pozitivno razmišljanje može da bude lek za sve ? I gde je tačka kada pozitivno prelazi u toksično?
Sam osnivač pozitivne psihologije, Martin Selidžmen, je smatrao da optimizam i vedre misli imaju pozitivne benefite na naše psihološko blagostanje ali u određenoj meri. Postoje i dokazi kao rezultati psiholoških istraživanja da se pozitivnim razmišljanjem mogu poboljšati pojedini aspekti mentalnog zdravlja, međutim biti stalno srećan je nerealno i nezrelo očekivanje. Stav “budi pozitivan” nudi neke prednosti ali niko ne može stalno i uvek da misli pozitivno, da bude euforičan, radostan, nasmejan. Pozitivnost postaje kontraproduktivna onda kada pokušamo da je generalizujemo i primenimo kao jedino rešenje svih problema uz tendenciju izbegavanja negativnog razmišljanja i negativnih emocija. Ona proizilazi iz želje da budemo ono što nismo, da ne osećamo ono što osećamo, zahtevajući pri tom da odbacimo i zanemarimo sve neugodnosti, neprijatnosti. Kada se pozitivnost koristi da se prikrije i ućutka ljudsko iskustvo, naš autentični unutrašnji doživljaj, onda postaje toksična.
Negativni efekti pozitivnih misli
Verujući da moramo stalno da budemo optimistični možemo ignorisati mnoge ozbiljne probleme mentalnog zdravlja. Nedozvoljavanjem sebi da osetimo ono što zaista osećamo padamo u stanje poricanja, negacije, minimiziranja i potiskivanja emocija. Na taj način otupljujemo i osiromašujemo svoju unutrašnju, psihološku stvarnost.Prenaglašenom pozitivnošću maskiramo svoja prava osećanja. Pokušavamo da nastavimo dalje tako što odbacjemo ona osećanja koja su nam teška za podnošenje. Mantra “misli pozitivno” i njeno stalno ponavljanje može nam stvoriti dodatni pritisak onda kada se ne osećamo dobro a uz to možemo da osetimo i krivicu ako nismo u stanju da snagom misli postignemo unutrašnju harmoniju. Toksična pozitivnost može učiniti i da se osećamo dodatno pritisnuti da moramo da se pretvaramo da smo srećni. Takođe može da nam naruši kvalitet interpresonalnih odnosa ukoliko očekujemo i od drugih ljudi da ne trebaju da izražavaju frustraciju, nezadovoljstvo, bes, nudeći perspektivu “moglo je da bude i gore”, “samo pozitivno, kako zračiš tako i privlačiš”. Na taj način ne validiramo njihovo iskustvo i ne nudimo ono što im je potrebno, empatiju, razumevanje i podršku. Forisrajući samo pozitivno stvara se jedna lažna slika o sebi da se samo promišljanjem bez delanja možemo izboriti sa svim životnim izazovima. Pozitivno razmišljanje nas stavlja u pasivnu poziciju. Mi ne moramo ništa da radimo, ne moramo da se trudimo, ne moramo da ulažemo napor da bi nam bilo bolje, dovoljno je samo da sedimo, mislimo i sve u našim životima posložiće se kako treba. Na ovaj način mi ostajemo u zoni komfora, sprečavajući svoj psihološki rast i razvoj.
Šta je rešenje?
Prenaglašena pozitivnost je mehanizam odbrane ali nekonstruktivan. Ona nije suočavanje i razrešavanje već izbegavanje i poricanje. Kao što je Karl Jung govorio da ne postajemo prosvetljeni zamišljanjem svetlećih figura već osvešćivanjem nesvesnog i osvetljivanjem svoje mračne strane tako ne možemo ni da budemo zadovoljni i srećni ukoliko se pozitivnošću ne ispunimo iznutra, ukoliko je stvarno ne osetimo. Da bismo to postigli moramo se prvo osloboditi negativnog a da bismo se oslobodili svega onog što čini da se osećamo loše moramo dozvoliti sebi da i to loše osetimo. Potrebno je imati i svest o tome kako funkcioniše naš unutrašnji svet, naša emocionalnost, svest o onome šta zaista osećamo, mislimo, želimo i trebamo. Emocije se izbegavaju najviše onda kada ne znamo kako da se izborimo s njima, kada nemamo adekvatne veštine nošenja se neprijatnim, teškim i opterećujućim osećanjima. Izražavanje emocija, onih bolnih i teških, može učiniti da se osećamo manje zarobljeno njima. Kroz razgovor o onome što nas tišti i boli mi bolje procesuiramo sva ta neprijatna osećanja. Kada smo svesni onoga što doživljavamo mi smo povezaniji sa sobom i psihološki integrisaniji. Usavršavanjem veština upravljanja emocijama mi lakše prilazimo svojim osećanjima i lakše ih i umirujemo. Emocije nisu ni dobre ni loše. One su takve kakve jesu. One nisu mi, one su naša reakcija na životna dešavanja. Vrlo su dragocene i putokaz na našem putu samospoznaje. I sve ulaze na ista vrata. Ako se zatvorimo za negativne zatvaramo se i za one prijatne. Moramo iskusiti tugu da bismo upoznali sreću. Da bismo se razvijali i rasli psihološki mora i da nas nešto zaboli. Suština je u balansu između pozitivnosti i iskrenosti prema sebi. Što smo svesniji svojih unutrašnjih putokaza, samouverenije ćemo se osećati uz veću sposobnost da upravljamo svojim životom i stvaramo smislenije odnose.
Jelena Krstić, psiholog; psihoterapeut
Poliklinika Anima plus
Bulevar Nemanjića 85a,
Tržni centar zona 2, lokal br. 69
18000 Niš
animaplusnis@gmail.com
www.animaplus.rs
