Građanski protesti jedno su od najjačih oružja kojima se pokazuje nezadovoljstvo nekom pojavom u društvu. Ne moraju uvek da imaju političku konotaciju, ali zato uvek imaju onu društvenu. Pokretač je uvek bila neka socijalna nepravda, osećaj da se prema nekome postupa drugačije, osećaj da za nekoga važe drugačija pravila.
Svi savremeni pokreti koji imaju za cilj stvaranje nekog boljeg sistema i koji se bore za ljudska prava, zapravo vode poreklo iz pokreta koji su nastali u prošlom veku. Osećaj nepravde možda je bio najzastupljeniji u SAD-u. Rasizam je bio toliki da je uvedena segregacija – podela stanovništva po boji kože, u svim sferama društva.
Belci su bili privilegovani, dok je za Afroamerikance sve bilo izdvojeno, od mesta u autobusu do škola. Sloboda Afroamerikanaca bila je ograničena u svakom smislu, a takvo stanje nije moglo dugo da se održi. Roza Parks ostaće upamćena kao osoba koja je pokrenula lavinu građanskih protesta i pokreta koji se danas poznaju pod kolektivnim imenom Pokret za građanska prava (engleski: Civil rights movement).
Bojkot u autobusu u Montgomeriju
Jedan, naizgled beznačajan, događaj iz gradskog autobusa u gradu Montgomeri, u američkoj državi Alabami, bio je iskra koja je zapalila sve kasnije građanske pokrete i proteste crnačkog stanovništva u Americi.
Iako je posle mnogo prepričavanja upamćena kao bespomoćna, umorna baka, koja nije htela belcu da ustupi mesto zbog umora i starosti, Roza Parks zapravo je bila mlada crnkinja, članica udruženja NAACP (Nacionalna asocijacija za unapređenje položaja Afroamerikanaca). Njen herojski akt prkosa prema svakom vidu nepravde nije bio slučajan. Bio je usmeren i možda ne isplaniran, ali svakako svrsishodan.
Roza Parks uhapšena je zbog ovog čina, a to je samo pojačalo osećaj nepravde kod ostalih Afroamerikanaca u Montgomeriju. U to vreme oko 75% crnačkog stanovništva koristilo je javni prevoz. Nakon hapšenja Roze Parks, NAACP poziva crnačko stanovništvo na jednodnevni bojkot gradskih autobusa, što se i dešava. Zabeleženo je da se narednog dana svega osam Afroamerikanaca vozilo gradskim autobusom.
Iz NAACP-a su prepoznali potencijal bojkota, i pozvali na dugoročni bojkot, a kao predvodnik pojavio se Martin Luter King Junior, mladi baptistički sveštenik. Posledice ubrzo počinju da se osećaju u lokalnoj privredi, pa zagovornici segregacije odlučuju da se osvete svima koji narušavaju društveni poredak.
I pored stalnih pretnji i napada, bojkot je istrajao. Ne samo da je trajao 382 dana, već se i završio pobedom Afroamerikanaca, kada je Vrhovni sud presudio da je segregacija u gradskim autobusima neustavna. Zahvaljujući ovoj pobedi, Martin Luter King postaje poznat širom SAD-a, a ubrzo i širom sveta. Pokret za građanska prava jača, a borba protiv rasizma u ovom delu sveta dobija potpuno novi izgled.
Tiš Kuang Duk, monah koji se zapalio
Možda ovo ime na prvu ne znači puno, ali ovo je budistički monah koji se zapalio usred bela dana, nasred prometne ulice, u najvećem Vijetnamskom gradu, Ho Ši Minu (tada se zvao Sajgon). Fotografija ovog čina, obišla je ceo svet. Džon Kenedi rekao je da nijedna novinska fotografija nije proizvela toliko emocija širom sveta kao ta. Fotograf Malkolm Braun dobio je Pulicerovu nagradu za fotografiju, a Tiš Kuang Duk postigao je upravo ono što je želeo – da se čuje za Vijetnam.
Problemi Vijetnama postali su problemi celog sveta. Diskriminacija koju su osećali Budisti u Vijetnamu, bila je sada vidna. Ceo svet je znao za probleme ovih ljudi, a ceo svet saznao je i za nestabilnu situaciju širom ove Azijske države.
Predsednik Vijetnama, Ngo Din Diem, jedan od glavnih krivaca za stanje u državi, zbačen je vojnim udarom, i ubijen. Osim toga, samospaljivanje monaha dovelo je i do ulaska Amerike u Vijetnamski rat, kasnije će tvrditi predsednik Kenedi. Ovaj drastični čin, ostaće večni simbol otpora, kakve god posledice on imao.
Gandijev „Marš soli“
Mahatma Gandi zauvek će ostati jedan od najpoznatijih boraca za ljudska prava. Postoji mnogo činova (uvek mirnih) kojima je Gandi pokazivao nezadovoljstvo, ali kao najdrastičniji izdvaja se „Marš soli“. Ovo je bio prvi veliki akt još veće kampanje koju će Gandi u predstojećim godinama voditi protiv Britanskog Carstva. Sve je počelo uspostavljanjem monopola na trgovinu soli proizvedenoj u Indiji.
Naime, kroz niz zakona, Indijcima je bilo zabranjeno da samostalno proizvode i distribuiraju so. Umesto toga, oni su morali da kupuju uvoznu so, koja je naravno bila višestruko skuplja.
Kako Indija ni sada, a ni tada nije bila previše prosperitetna država, a jaz između bogatih i siromašnih bio je ogroman, veći deo stanovništva nije mogao da priušti sebi mnoge osnovne namirnice. Indijci su krenuli u proteste.
Gandi se ubrzo pridružuje nezadovoljnim sugrađanima i dolazi na ideju da svoje nezadovoljstvo izrazi protestnom šetnjom, i to ne bilo kakvom. Ni manje, ni više, Gandi je u znak protesta prošetao 385 kilometra. Od mesta u kome se nalazio centar njegovog spiritualnog delanja, Gandi se uputio ka Arapskom moru. Put od 385 km, prešao je za 20-ak dana, a usput je okupio veliki broj pratilaca.
Na obali Arapskog mora, pokupio je šaku soli, i na taj način prekršio zakon o zabrani proizvodnje i distribucije. Protest je trajao sve dok Gandiju nije odobreno da pregovara u Londonu o statusu Indije. Takođe, ovaj protest napravio je put za sve buduće proteste i pokrete. Gandi je osmislio novi vid nenasilnog otpora, satyagrahu, po čijem uzoru je kasnije protestvovao i Martin Luter King, ali i mnogi posle njega.
