Sa tri godine sušala je melodije sa reklama ili špice serija i brzo ih pamatila i ponavljala. Sa pet godina imala je prvi nastup na dečijem festivalu „Zlatna pčelica“.
Tri godine kasnije otišla je na prijemni u nižu muzičku školu, dok su se njeni roditelji molili da je ne prime.
Prvi instrument koji je dobila je bio kineski sintisajzer, na kome je svirala nekoliko godina, sve dok nije dobila klavijaturu.
Sa deset godina prvi put počinje da piše muziku za klavir, koja je tada imala primese japanske i klasične muzike.
Sa dvanaest godina prvi put počinje da piše pesme na engleskom jeziku.
Do petnaeste godine je pisala svakog dana po jednu pesmu, a ponekad i do četiri.
Nakon jedva dočekanog odlaska iz osnovne škole, kao jedini izbor nastavka školovanja odabrala je muzičku školu, koju je i upisala…
Upoznajte sada 19-godišnju Milicu Aranđelović iz Niša koja nastupa iza paravana i pod pseudonimom Ruber Cor (lat. Crveno srce).
Milica Aranđelović rođena je u Nišu, 5. januara, davne bombardovane 1999. godine.
Ljubav za muzikom datira od vrlo ranog detinjstva kada je pevala i ponavljala sve melodije koje je čula. Njeni roditelji su mislili da svako dete poseduje taj dar i kao neko ko nije ni približno u svetu umetnosti i muzike, nije im ni palo na pamet da njihovo dete može i želi da se bavi time.
Kako je rasla, muzika je postala deo svakodnevnog života, budili su se i zaspali uz muziku.
Na upisu u školu, kada su je pitali šta bi želela da bude, uz nabrajanje kao što je učiteljica, matematičarka… Odgovorila je bez razmišljanja: „Ja želim da pevam!“
„Zadnje nedelje u maju je upis u muzičku školu. Ponovo ste zaboravili da me prijavite!”
To je bila rečenica koju su njeni roditelji slušali nekoliko godina, da bi je napokon upisali, iako oni nisu bili oduševljeni, jer nisu imali instrument, ni sredstava za jedan.
Tako je Milica sa osam godina sva sretna otišla na prijemni u nižu muzičku školu. Gledajući spisak odozdo nagore, primetili su da Miličino ime stoji uz broj jedan. Napokon su shvatili da bi njihovo dete trebalo da se bavi muzikom.
Međutim, promenom profesora klavira, ponovnog neuspelog uklapanja u okolinu i školu, neprihvaćena je napušta.
Kako bi imala vremena da se bavi time što voli, upisuje školu “Moda i lepota”, smer dizajner odeće i tako zamenjuje pedale klavira za pedalu mašine za šivenje.
Iako je upisala ono što nije želela, nikada nije odustala od stvaranje muzike i od ideje da menja svet njome.
“Kao mala sam gledala na muziku kao jedini alat koji mogu da koristim i približim ljude i verovala sam da je ona jedini lek za naše društvo. Znate ono: “Uvek krećemo od sebe”, kaže Milica.
Nažalost, još u osnovnoj školi su me razuverili u to, dodaje mlada Nišlijka.
“Tada sam shvatila da odrasli igraju najveću ulogu u našim životima, a većina odraslih je imala drugačije mišljenje od dece, te su ih učili da se menjaju i odrastaju.”
Pisanje muzike nije kao odlazak u kupovinu, to je nešto što se prosto desi
“Ja to nisam prihvatila nikada, a deca koja jesu, nisu mene. Pisanje muzike nije kao odlazak u kupovinu, nije nešto što možemo da planiramo. To je nešto što se prosto desi. Meni se desila, jer mi je bila jedini način da preživim. Tako je i danas“, priča Milica.
„Moram da budem surovo iskrena. Da nije bilo svih mojih izduvnih ventila koje sam prevodila kroz muziku i umetnost, ja ovo ne bih pisala sada. Zato ću joj večito biti zahvalna. Ipak pored toga što ja zavisim od nje, mislim da i ona na neki način zavisi od mene, svih nas zapravo. Da nema nje, ne bi bilo ni mene i obrtno“, stidljivo ocenjuje Milica i dodaje:
„Živimo u vremenu gde nam je najviše potrebna umetnost,a u isto vreme nam najviše nedostaje.“
Zašto pseudonim Ruber Cor?
„Sve što napišem, dolazi pravo iz mog srca i moje duše. Odatle sam i osmislila svoje umetničko ime Ruber Cor što prevedeno sa latinskog znači crveno srce. Ja volim da ga zamislim kao veliko, crveno srce“, objašnjava Milica.
“Mogu da odem u prirodu, gde često provodim vreme, i nađem mir i spokoj, ali najtraumatičnije, i u isto vreme, najmirnije mesto je moje srce. Tu pobegnem od svega i svakoga. Tu se nalaze pesme, tu se nalaze reči i bol koji se kada srce pusti pesme da izađu nestane i tada nastaje mir. To je jedini način na koji mogu da objasnim kako moja muzika nastaje“, tiho priča Milica.
„Svaka nota, melodija, reč ima duboko značenje. U pesmama se nalaze stvari koje me proganjaju, uglavnom prošlost koju ne mogu da promenim, tenzija, strah, nežnost, pohlepa.. Ono što porepoznajem kod sebe i kod drugih… Pričam o onome o čemu mislim da treba da se priča, a ne priča se… na čemu mislim da treba da se radi, o svemu što okružuje tebe i mene..i naravno radujem se onome što je pozitivno i ohrabrujem to“, ponosno ističe mlada Nišlijka.
Ljubav prema majci pretočila u muziku
Prvu pravu pesmu koju je napisala bila je ”In my life (A song for my mother)”.
“Ona je veoma jednostavna, bez puno metafora i simbolike, i muzika je drugačija, pa se samim tim veoma razlikuje od svih ostalih pesama. To je pesma u kojoj se ja jednostavno zahvaljujem svojoj majci što postoji i što je uvek bila tu uz muziku, kada pričamo o stvarima koje su me spasile“, seća se Milica.
„Objašnjavam joj da koliko god budem živela, nikada neću imati dovoljno vremena, ni reči ni gestova da joj objasnim koliko mi znači i koliko je volim“, dodaje Milica.
I žvakanje bombona može biti inspiracija za muziku
Kako kaže, nekada pesma može da nastane iz veoma jednostavne situacije, kao na primer pesma ‘‘Chew’‘, koju je napisala posle putovanja autobusom ka Sofiji.
„Putovala sam sa majkom ka Sofiji. U autobusu je jedna starija žena kupila ogromnu kesu bombona i žvakala ih je ceo put. Svima je smetao taj zvuk, ali ona je uživala u ukusu svojih omiljenih bombona i nije obraćala pažnju ni na koga, i nije ni čula negodovanje drugih, jer je čula samo svoje žvakanje. Kada bismo svi uživali tako u stvarima koje radimo i koje volimo i gledali ih kao na žvakanje, koje isto kao i ljubav prema nečemu, ne može niko da ti oduzme, i ne mora niko da razume to nešto, on ne čuje to žvakanje, čuješ ga samo ti…
To ne znači da treba da odustaneš od toga…
U jednom trenutku smo prolazili kroz tunele, pa sam slušala zvuk koji se proizvodi kada prolazimo i izlazimo iz tunela, od tona F, pa naniže do Ais, počele su melodije da se komešaju u glavi…I tako je nastala pesma: “Chew, no one can hear it but you… Chew, no one can take that from you“.
Sutradan se vratila svojoj kući i napisala celu pesmu.
Autorsko veče Milice Aranđelović
Ukoliko vas je zaintrigirala Milica kao nas možete prisustvovati njenoj autorskoj večeri poezije „Cveće pored reke“, u nedelju 15. aprila od 20 časova u kafe galeriji Paris Art (Ulica Mije Petrovića 4b).
Okupljenoj publici, mlada Nišlijka će se predstaviti sa sedam numera napisanih u periodu od 15 do 18 godine života.
Za sve pesme, Milica potpisuje aranžman, tekst i muziku, dok će publika imati mogućnost da se uveri u njene vokalne ali i instrumentalne sposobnosti s obzirom na to da će sve kompozicije biti izvedene uživo na klaviru.
Ulaz je besplatan.