Miloš Cvetković, glumac, dobitnik je nagrade za najboljeg mladog glumca na Danima komedije u Jagodini 2014. godine za ulogu Nina Vanjake („Veliki manevri u tijesnim ulicama“). Takođe je i umetnički direktor Akademskog pozorišta u Nišu u kome je režirao nekoliko predstava.
Miloš Cvetković govori o svom glumačkom iskustvu, pozorištu i o premijeri predstave „Deobe”.
Da li se sećate Vaših glumačkih početaka i šta je ono što Vas je privuklo ovoj profesiji?
Sećam se, da. E sad, to šta me je privuklo… Verovatno je tokom osnovne i srednje škole bilo nekih pokazatelja da imam afiniteta prema tome. Ipak, nijedne sekunde kroz srednju školu nisam zapravo razmišljao da ću se time baviti i da ću to raditi. Moja prvenstvena ideja je bila da studiram medicinu, a nakon toga me je glumi privuklo nestudiranje medicine. Ja sam se u tu profesiju zaljubio, ne kao svi ostali pre fakulteta, već u toku fakulteta, odnosno već u drugom semestru prve godine, a onda posle toga jednostavno nije bilo nazad.
U kojoj ste se ulozi najbolje osećali do sada kao glumac?
Nekako nikad nisam merio uloge po tome u kojoj se osećam bolje ili gore. U svakoj sam se osećao podjednako dobro do sada. Ali opet, mora da postoji neka od tih uloga koja je meni „najudobnija“. Na neki čudan način, za sada su mi najudobniji bili negativci i to su likovi iz predstava „Draga Jelena Sergejevna”, „U čije ime”, „Borilački klub”… Dakle, ti neki antagonisti koji vuku priču na drugu stranu.
Da li postoji neka uloga koja Vam je privlačna i u kojoj biste voleli da se ostvarite?
Postoji, i ako to mislim da radim, ja bih to morao da radim što pre, zato što mi prolaze godine za tu ulogu. To je uloga Neda Kinastona (Ned Kynaston) u predstavi Compleat Female Stage Beauty. On je istorijska ličnost. Bio je glumac u Engleskoj u vreme kada je kralj tadašnje Engleske doneo odluku da žene mogu da budu glumice i da mogu da igraju na sceni. A on je bio najbolji glumac koji je tumačio ženske likove i onda je, praktično posle tu uredbe, iako najveća faca, ostao bez posla.
Iz perspektive umetničkog direktora Akademskog pozorišta u Nišu, u kojoj meri je ovo pozorište rasadnik talenata i koliko je važno za glumačku scenu grada Niša?
To pozorište je u najvećoj mogućoj meri rasadnik mladih talenata. Svake godine određen broj ˗ ne pojedinci, već broj ˗ upisuje akademije u našoj zemlji, a i izvan naše zemlje i u Republici Srpskoj. Tako da je to pozorište značajno podjednako od trenutka kad je nastalo pa do danas, svih 60 godina. Repertoar alternativnog pozorišta neminovno se razlikuje od repertoarske politike jednog nacionalnog teatra. Tamo imamo pravo da radimo šta hoćemo, što je jako važno. U toku korone postojali su onlajn festivali. Održali su se novosadski, kragujevački itd. Mi smo na svim tim festivalima ponovo dobili po 3-4 nagrade. Mislim da jednostavno treba malo više pažnje da se obrati na to pozorište zato što je to najuspešnije studentsko pozorište u našoj zemlji, a mislim i u čitavom regionu. Ljudi to ne registruju u onolikoj meri koliko bi trebalo.
Recite nam nešto više o svom rediteljskom iskustvu. Da li imate omiljeni projekat ili predstavu na kojoj ste radili?
Režirao sam tri predstave u Akademskom pozorištu. Tu zaista ne mogu da izdvojim nijednu kao najznačajniju, zato što je svaki od tih procesa bio jako, jako uzbudljiv i pritom ja to volim da radim. E sad, da li znam ˗ to je nešto drugo. U tom rediteljskom smislu imam nekoliko želja. Ipak za tako nešto treba da prođe određeno vreme i da se steknu određeni uslovi da bismo videli da li će se to i ostvariti.
Nedavno ste imali premijeru „Deoba” u Nišu. Šta nam možete reći o predstavi, a šta o liku Vašeg imenjaka koga tumačite?
O predstavi mogu da kažem da je to svakako nešto što će biti osveženje za našu publiku na nivou cele zemlje. Estetika te predstave je jako specifična i drugačija u odnosu na ono što se poslednjih godina dešava na našoj sceni, tako da s te strane mislim da će publika u najmanju ruku biti iznenađena. A što se tiče mog lika, mog imenjaka, to je jedan značajno mlađi čovek nego što sam ja. Pun je energije, svojih ubeđenja, svojih shvatanja. Zbog svojih shvatanja i sopstvene mladalačke ideologije on prkosi svom ocu. To je glavni razlog zbog čega nastaje raskol u porodici, pa samim tim i deoba unutar te jedne porodice i generalno sukob i problem u komadu koji igramo.
Kako ste se pripremali za ovu ulogu i u kojoj meri je ona bila izazovna za Vas?
Bila je podjednako izazovna kao i svaka druga, proces je uvek manje-više isti. Ono što je bilo drugačije jeste susret sa novim ansamblom i sa novim partnerima na sceni. Ja mislim da je za glumca jako značajno da ima nove partnere na sceni. To su neke druge energije, drugi načini razmišljanja, druge perspektive. Samim tim, u razgovoru sa kolegama sa kojima smo radili predstavu dolazili smo do lepih rešenja, do lepih zaključaka, zato što je atmosfera unutar ansambla u ovoj predstavi, iako se praktično nismo znali, bila jako dobra. I to je onda rezultiralo i dobrim odnosima na sceni.
Vaš kolega iz ansambla Narodnog pozorišta Niš Dejan Cicmilović takođe igra u predstavi. Kakav je odnos vaših likova?
Nas dvojica se na sceni ne susrećemo, u jednom trenutku on priča o meni, o tome šta je taj moj lik uradio, ali se ne susrećemo. S druge strane, naše polazne tačke su potpuno različite i naše ideologije su totalno oprečne. Dakle, on je pobornik jedne strane, a ja druge.
Šta privatno mislite o svom starijem kolegi?
Takve više ne prave i to je velika šteta.
Koje su to sličnosti i razlike SNP-a i Narodnog pozorišta Niš ˗ od produkcije pa do same arhitekture zgrade pozorišta?
Nemam ja iskustva što se tiče produkcije u SNP-u. Ova produkcija jeste bila sigurno drugačija od njihovog načina rada zbog toga što je to koprodukcija, koja uključuje još dva pozorišta pored SNP-a. Ona je sama po sebi bila drugačija od bilo koje druge produkcije unutar jednog pozorišta. E sad, kako oni funkcionišu ja iskreno ne znam, zato što nisam radio nijednu predstavu u njihovom pozorištu a da je to samo njihova produkcija.
Scene u Novom Sadu su poprilično drugačije od ostalih scena u našoj zemlji. Razlog za to je to što je otvor tog portala, odnosno širina scene po 2 i do 3 puta veća od bilo koje širine scene u našoj zemlji. Ta scena može da se koristi na razne načine u odnosu na Niško pozorište na primer, ili bilo koje drugo. Zavisno od gabarita predstave, od načina na koji je stvarana u smislu mizanscena i scenografije, jedno će pozorište imati prednost, a jedno manu i obratno. Neke predstave koje će super vizuelno i estetski moći da „legnu“ unutar prostora Narodnog pozorišta Niš imale bi možda problem u SNP-u zato što bi verovatno bile suviše male za to. S druge strane, predstave koje tako mogu da se rašire na sceni SNP-a će sigurno gubiti u tom estetskom smislu u našem pozorištu, jednostavno zbog toga što je ono drugačije i manje.
Kojom drugom profesijom biste se bavili da niste glumac?
Svačim bih se bavio. Verujem da štagod da sam izabrao da bih se tome posvetio. Isto tako mislim da nije nužno da se čovek opredeli samo za jednu profesiju. Mislim da čovek može da se paralelno ostvaruje u različitim profesijama, a to je inače značajno i za samu glumu. Čovek treba da ima puno nekih hobija i drugih interesovanja kako bi mogao bolje da se ostvaruje u glumi, zato što je gluma ipak na kraju krajeva podražavanje istine iz našeg života. Ako se mi zakopamo samo u glumi i tražimo samo glumu na sceni, a ne u životu, mi ćemo ostati da se vrtimo samo u jednom krugu poznatog i to bi onda moralo u jednom trenutku da prestane da bude istinito i stvarno jer nemamo nikakav novi upliv ili neku novu informaciju iz spoljnog sveta, koji zapravo mora da nam bude inspiracija.
Autor: Stanislava Petrović
